Imalo se malo, ali znalo se šta je zdravo. Danas smo zaboravili na ove tredicionalne đakonije
Srbi su oduvek voleli dobro da pojedu i popiju, ali je isto tako i siromaštvo bilo sastavni deo njihovih života. Upravo ono je iznedrilo veliki broj jela koja su “malo za oči, mnogo za telo” – laka i jednostavna za pripremu, a svejedno hranljiva i zasitna.
Prvo, zaboravite na zlatne viljuške i ostali escajg, raznorazne đakonije poređane na dugačke stolove gde se svako jelo obilno zaliva medovačom i vinom. Toga je, ako je uopšte i bilo, bilo na dvorovima vladara, plemića i ostale vlastele. Običan svet – seljaci, zanatlije i ostali trudbenici, jeli su šta su imali i stigli. Ipak, to ne znači da njihova hrana nije mogla da bude lepa i zdrava!
Proja nas je othranila
Doručak starih Srba obično se sastojao od supa i kaša od raži, ovsa i ječma. One su se pripremale na vodi ili eventualno sa malo mleka (ako se imalo). U njih su dodavane biljke kao začini mada, generalno, povrće nije bilo “na ceni”. Zvalo se zelje, a kada bi pominjali “ljuto zelje” stari Srbi su mislili na luk i rotkve.
U ovaj “čorbuljak” za praznik bi se ubacio i po komad mesa. Druga “varijanta” tradicionalnog doručka “običnog Srbina” uključivala je hleb… mnogo hleba!
Cicvara
Za izradu ovog starog jela potrebna vam je voda, mleko, sir (ili kajmak), kukuruzno brašno i malo soli. Mleko i voda se prokuvaju, pa se u to doda sir i smesa se ostavi da ponovo prokuva. Onda se temperatura smanji i u to sipa kukuruzno brašno i sve se ostavi da se krčka na tihoj vatri oko 10-ak minuta.
Kada se pomene stari hleb većina prvo pomisli na proju i kukuruzni hleb. Istina je da su ova testa othranila Srbe, ali pre otkrića Amerike na ovim prostorima nije bilo kukuruza, pa se u srednjovekovnoj Srbiji hleb mesio od “sumješice” i “suražice” – mešavine pšenice, ječma i raži. U teškim (i gladnim) vremenima, jeo se i ovas koji je inače služio za ishrnu konja. Ispečen hleb se nikada nije bacao već se jeo po nekoliko dana, pa i nedelja. Ako bi postao previše tvrd, bajat ili buđav, natapao se vrućom vodom kako bi omekšao i malo kuvao. Ko je imao u to je mogao da doda i malo sira, mleka ili kajmaka… i tako je nastala popara.
Popara
Za poparu vam treba stari hleb, kajmak i sir, voda i so (neko stavlja i mleko). Posoljena voda se kuva dok ne proključa, pa se u nju doda mleko (ko stavlja) i stari hleb. Smesa se promeša i ostavi na tihoj vatri, pa kad hleb nabubri u to se doda sir i kajmak i sačeka se da se oni lepo istope.
Ko je imao stoku (a onda je već spadao u malo bogatiji sloj) za doručak je koristio mnogo mlečnih proizvoda. Osim mleka (kravljeg ili kozijeg) jele su se i prerađevine – sir i naravno, kajmak. Kajmak je inače jedan od retkih autohtono srpskih jela iako je sama reč turskog porekla. Pre dolaska ovih osvajača na naše prostore, Srbi su koristili drugi, mnogo stariji naziv – skorup. Kombinacijom samo ova dva sastojka – hleba i mlečnih proizvoda stare srpske domaćice stvorile su nebrojano jela za doručak od kojih neka poznajemo i danas – poparu, cicvaru, gibanicu, kačamak, proju, jufkaru…
Kačamak
Kačamak je tradicionalni srpski doručak za koji vam treba kukuruznog brašna, vode, soli, kajmaka i tvrdog sira. Voda se proključa i onda se u nju, na sredinu posude sipa kukuruzno brašno. Ne treba mešati već pustiti da se formira “osrtvo” od brašna u vodi. Zatim, tankom oklagijom ili varjačom smesa se izdubi na sredini kako bi se tu formirao otvor. Brašno se posoli po površini i sve se ostavi da vri oko 25 minuta. Nakon toga, voda se odlije u drugi sud, a preostala smesa se snažno meča varjačom dok se ne ujednači. Izmešani kačamak poravnajte u loncu i vratite kratko na vatru. Kada smesa pođe naviše, sklonite sa šporeta i izručite testo na pripremljenu podlogu. Dok se kačamak hladi rastopite kajmak (ili eventualno maslac) i izdrobite sir u posebnu posudu. Jačim koncem secite tanke slojeve kačamaka i ređajte ih u činiju, prelivajte kajmakom i sirom dok ne potrošite sve. Poslednji sloj pospite sirom.
