Često u razgovoru sa prijateljicama čujem Ali znaš, mi sada imamo neke godine, nije to prikladno.
Ponekad ono imam osećaj da kada zakoračiš u tridesetu da sve treba da stane, sve moraš da posložiš u kutije i to mora biti tako – kutija stan, kutija, posao od 8 do 16, kutija, venčanje, muž, dvoje dece…
Ali zašto? Čega se bojite? Nisu tridesete smak sveta, zašto ne bih mogla sa trideset da upišem faks ili neki hobi koji želim oduvek, zašto ne bih mogla sa trideset ili trideset i kojom da probušim pupak, da stavim tetovažu…?
Reci mi koja je razlika između moje letnje avanture sa trideset i tvoje potrebe da što pre nađeš idealnog muža sa savršenim poslom koji isto tako želi dete jer to njegovi očekuju…
Razlika je u tome da ja želim da živim, želim da stvaram… Nikad ne reci nikad, možda na kraju u ovom haosu kreativnosti, smeha i tridesetogodišnjeg puberteta ja pre naiđem na princa iz snova i dobijem to malo stvorenje koje će promeniti moj svet nego ti… Ali znaš šta?
Ja sam odlučila.. Ja imam trideset i iskoristiću ih…
Uradiću sve što nisam…
Uživaću…
Više me neće biti strah da nekome kažem “Ne, ja to ne želim, ja to neću…”
Opet ću maštati, smejaću se su suncu, pokloniću sebi trenutke koje moja duša traži…
U mom balonu još uvek ima mesta. Hoćeš li da ostaneš u jednoj od kutija ili da odletiš sa mnom i da pustiš da se dogodi…
Sreća!
