Sa 17 godina sam počela da spavam sa muškarcima po hotelskim sobama za novac. Mnogo novca.
Bilo je lako. Sve što mi je trebalo — pored moje spremnosti na tako nešto — bila su kola i internet. Od trenutka kad sam postavila svoj prvi oglas na forum za seksualne radnice do susreta sa muškarcem u svojim pedesetim koji je mogao da bude direktor moje škole ili jedan od mojih profesora, prošlo je možda svega 48 sati. Posle tog prvog ugovorenog sastanka, bila sam navučena. Redovno sam to radila tokom svoje treće i četvrte godine srednje škole. Svoj poslednji ugovoreni sastanak održala sam tokom raspusta za Dan zahvalnosti na mojoj prvoj godini fakulteta.
Radila sam to po svom izboru. Bila sam dobra učenica u srednjoj školi. Bila sam izabrana za predsednicu debatnog tima. Moji roditelji su mi davali izdašan džeparac. Nisam imala zavisnost od droge koju sam morala da finansiram. Nisam čak ni duvala do četvrte godine fakulteta — pet godina posle mog prvog ugovorenog sastanka sa nepoznatim muškarcem. Ja sam jedinica kojoj je omogućeno sve na svetu: sport, ples, pozorište, letnji kampovi. Skijala sam svuda po Evropi. Imala sam uspeha. Bila sam arogantna. Bila sam radoznala. Bila sam pametna. I uzbuđivala me je pomisao na to da me plaćaju da se jebem sa odraslim muškarcima koji su o seksu navodno znali više od dečaka iz škole.
Deset godina kasnije, odlučila sam da ispričam svoju priču. I ispričala sam je svima. Gnjavila sam ljude po kafanama, avionima, na noćnim izlascima. Napisala sam članak. Radila sam podkastove. Nisam mogla da prestanem da pričam o tome. Ništa mi se ružno nije desilo. Na vratima mi se nije pojavila gnevna rulja koju sam zamišljala u svojim košmarima.
Jedini ljudi kojima nisam ispričala bili su moji roditelji. Nisam znala kako to tačno da uradim. Znala sam da će moja majka svesno pogrešno protumačiti moje izbore, ali će na kraju biti dobro. Ali bila sam ubeđena da će to saznanje ubiti mog oca. Na kraju su otkrili, naravno, jer… internet.
Moj otac je Zelena beretka. Služio je u Dominikanskoj Republici, dve ture u Vijetnamu i u Pustinjskom štitu/Pustinjskoj oluji na Bliskom Istoku. Učestvovao je u mnogim borbama. Sebe zove nezavisnim pojedincem uprkos tome što veruje u većinu stvari koje mu govori Foks Njuz — teško ga je etiketirati. Pun je principa. Uvek želi da uradi pravu stvar, čak i ako je to neprijatno, čak i ako je nepopularno. Isto tako i ja. U životu negujemo iste vrednosti, iako smo do njih stigli radikalno drugačijim životnim iskustvima. Oboje smo odbijali dobre životne prilike zato što nismo bili spremni da kompromitujemo svoj integritet, onakav kakvim ga sami doživljavamo.
Oboje prolazimo na crveno kad nema nigde nikog, jer: “Neću, bre, da mi neka lampa diktira kako da živim svoj život.” U svim mojim inaćenjima sa profesorima, direktorima škole, administratorima, viđao je kako se tvrdoglavo borim za ono kako bi trebalo da bude, protiv inercije onoga kako jeste. Iako se nije uvek slagao sa mnom, uvek mi je držao stranu. Čak i kasnije, kad smo razmenjivali uvrede na političkoj osnovi, uvek bi prepoznavao sebe u meni. Oboje smo imali zdravu dozu stava “jebi se, gledaj ovo” utkanu u srž našeg bića.
Plašila sam se da mu kažem da sam radila kao prostitutka jer je bio sjajan otac. Nisam želela da pomisli da je jedno imalo veze s drugim. Nisam želela da ga opteretim svojom razmaženom, sebičnom tajnom zato što sam se plašila da će ga mentalne slike koje bi nastale posle informacije “tvoja ćerka je bila prostitutka” mogle da ga slome, nakon što razni njegovi vojni angažmani nisu.
Jednog dana sam se pojavila pred kućom. Imala sam ključ, ali sam ipak pozvonila. Moj otac je otvorio vrata.
“Pretpostavljam da želiš da pričamo”, rekao je.
Bio je otsečan. Pokušavao je da se izbori sa gomilom osećanja. Pitao me je da li želim piće. Bilo je dva popodne. Rekla sam da želim. Oboje smo želeli. Gotovo sam imala utisak da bi me lakše prihvatio kao ubicu nego kao kurvu. Nisam znala šta da očekujem. Moj otac nije pričao sa svojim sestrama ili svojom majkom 20 godina zbog svađe koju i dalje sasvim ne razumem. Znala sam da u ovom slučaju nije isključena ta vrsta ponašanja.
Pričali smo satima, nikad direktno ne pomenuvši moju prostituciju. Bili smo pripiti i moj otac se pretvorio u šarmantnog pripovedača kakav postaje na žurkama. Zamajavao me je pričom o svom trenutnom “ratu” sa tim “prokletim vevericama”. Sažaljevali smo naše uvrnute rođake i začikavali jedno drugo zbog starih političkih svađa. Ali između svega toga rekao je nekoliko stvari koje mislim da su bile važne, kao što su da je ponosan na mene i da uvek mogu da se vratim kući. “Šta god da se desi.”
Mogla sam da vidim da nije besan. Bio je nervozan zbog mene kao što je uvek bio. “Žao mi je što si ispala na mene — život je težak za bandoglave kao što smo mi.”
Moj otac je bio u tri rata. Ubijao je ljude golim rukama, a ja sam se upuštala u seks sa nepoznatim ljudima za novac. Oboje smo videli i radili svašta. Niko od nas nije želeo da čuje detalje, ali verujemo da je bilo žestoko.
Ubrzo nakon toga došao je i prošao Dan zahvalnosti sa čitavom porodicom. Sve vreme sam zadržavala dah. Niko nije imao da mi postavi nikakva pitanja. Život je tekao dalje, a seksualni izbori koje sam pravila pre jednu deceniju prosto nisu bili toliko važni. Morali smo da strahujemo zbog svojih poslova, planiramo venčanja, pričamo o odlascima u lov, podsmevamo se rodbini. Pustila sam dah.
Nedavno mi je moj otac napisao sledeće: “Radila si stvari koje bih voleo da nisi. Radila si stvari na koje sam izuzetno ponosan. A zapravo tako i treba da bude i tako je oduvek i bilo. Kada dete odraste, ono postane svoja ličnost. Ono donosi sopstvene odluke. Ono ubire plodove svojih dela ili trpi njihove posledice. Nikada ti ne bih govorio kako da živiš svoj život. Nemam na to prava. Nadam se samo da sam te vaspitao tako da sve svoje opcije odvažeš iskreno i odluke donosiš sa jasnom slikom o tome šta želiš da postigneš.”
Jesi, tata.
