“Volela bih da čujem šta ljudi prvo pomisle kad čuju žena fudbalera? Sigurna sam da su to novac, skupa garderoba, auto, letovanja. Ja sam dokaz, a postoji još nas ‘običnih’ kojima su bitnije druge stvari. Nemamo dadilje i vodimo decu sa nama na odmore. Po ceo dan ih čuvam i radim po kući. Nisam ih rodila da ih dam u ruke nepoznatim ženama, da ih ostavljam kod baba i deda i da ih drugi vaspitavaju.”
Ona je supruga fudbalera španske Primere Rajka Brežančića, Gordana Brežančić, i kako kaže, njegove utakmice često gleda sa rukama na očima zbog straha od nove povrede.
U jednom periodu pucao mu je mišić na svaka dva meseca, a otečeni zglobovi i ogrebotine po telu su svakodnevica.
“Svaka utakmica iscrpljuje i često pokrijem oči dok ih gledam, jer je za mene svaka njegova povreda nova rana na srcu.”
Njih dvoje su se zavoleli u Srbiji dok je igrao za nižerazredni klub. Posle se pokazao u prvoligašima Partizanu i Čukaričkom, odakle prelazi u Holandiju, pa Španiju. Tu je njegova Ueska prvi put u istoriji kluba ušla u najjaču ligu te zemlje – Primeru.
“On godišnje minimum dva meseca u kontinuitetu nije sa nama zbog priprema, a naravno i tokom godine zbog redovnih utakmica i treninga. Taj novac koji zarađuje oduzima nam dragocene trenutke, propušta dosta u odrastanju naše dece. Ja kuvam, sređujem i peglam kao i sve druge žene. Po ceo dan čuvam decu i radim po kući. Često se selimo, koferi su nam uvek spremni. Korak po korak, stigli smo do španske Primere i jako sam ponosna na svog supruga i na našu porodicu. Da on nije brižan i da me ne razume, nikad ne bi postigi to sve. Podrška sam mu, ali i on je meni”, iskrena je Goca.
Kaže da ne pokazuju raskoš na društvenim mrežama, jer to nije njihova suština.
“Uživamo sa decom u parku, koristimo svaki slobodan trenutak da provedemo zajedno, jer je to najvrednije na svetu. Možda je teže sad, dok su mali, ali njihovi osmesi i ljubav muža daju mi snagu.”
Gordana misli da upravo slike po društvenim mrežama stvaraju zabunu o ženama fudbalera.
“Postoje žene fudbalera koje su doterane od ujutru i pokazuju gde idu i sa kim piju kafu, ali tu smo i mi, kojima nisu materijalno i površno prioritet. Meni društvene mreže služe kao nekadašnji dnevnici da upišem i zapamtim neki doživljaj. U par rečenica deluje lako i lepo živeti uz fudbalera, ali to je život pun padova i dizanja, suza, rastanaka i sastanaka.”
Ništa od ovoga Goca ne govori da bi se žalila, već da drugi put svako razmisli kad sudi o ženama fudbalera.
Mnogo je šetnji sa svojom decom provela po stranim zemljama u kojima nije imala prijatelje i nije govorila njihov jezik.
“Vraćala sam se toliko puta usamljena kući, željna Srbije, mojih roditelja i drugarica. Jednom je našoj ćerkici iznenada pozlilo i zadržali su je u bolnici, a ja sam ostala sa njom dok je trogodišnji sin bio sam kod kuće, jer je Rajko imao obaveze. To su najteži sati u životu. I dalje sam željna svojih, ali zavolela sam Španiju i prihvatila vremenom takav život.”
S druge strane, kaže Gordana “Najlepši je osećaj kad se sve isplati, kada gledaš i slušaš kako ceo stadion na pomen imena tvog supruga aplaudira. Shvatiš da vredi boriti se”.
