U dvorištu starice Ljubice Panić (80) iz sela Lug kod Dervente približno 500 leta ljudima i vremenu prkosi stari hrast lužnjak.
Starica priča da stablo, pored kojeg zastaju mnogi putnici, slikaju se ispod njegovih širokih grana i raspituju o životnom veku, redovno kontrolišu stručnjaci iz Sarajeva i Banjaluke, mere obim debla, orezuju grane i beleže karakteristike. U njegovu hladovinu, veli, mogu se zakloniti svi stanovnici Luga.
Ovaj hrast, pored puta Prnjavor–Derventa, jedan je od najlepših, najstarijih i najraskošnijih u Republici Srpskoj. Pripada porodici lužnjaka kojima je derventski kraj bio posebno bogat.
Ovo stablo poznato je i kao Babin hrast, nazvan po starici Draginji Živanić koja je živela u kući pored hrasta. U istoj kući sada stanuje njena unuka Ljubica Panić, koja, kao i hrast, svedoči o prošlim vremenima.
On je nekada narodu služio kao mesto okupljanja za sve prilike – zborove, ustanke, sastanke mladih, veselja, tugovanja… Bio je i ostao putokaz lokalnom stanovništvu.
Hrast u Lugu je, prema proceni, star više od 450 godina. Ima izuzetno raskošnu krošnju. Obima je oko šest metara. Drvo je pod zaštitom države i ubraja se u dendrološke spomenike.
– Po hrastu lužnjaku, kakvih je ovde nekada verovatno bilo mnogo, naše selo Lug je dobilo ime. Profesori sa fakulteta iz Banjaluke koji redovno dolaze, mere deblo, grane, pregledaju ga pentrajući se po njemu, rekli su mi da ne sme ništa tu da se kvari i seče – priča Ljubica koja sama živi u kući ispod hrastove krošnje.
I taj objekat je, poput starog hrasta, takođe znamenit ali naša sagovornica ne zna mnogo podataka o tome. Kaže da je kuća izgrađena pre gotovo dva veka, a njen otac Ljubomir dobio je od države celi posed, zajedno sa kućom godinu ili dve nakon Drugog svetskog rata. Navodno je gradio neki Slovenac ili Nemac koji je davno otišao iz BiH u potrazi za boljim životom, ne osvrćući se mnogo na kuću niti na hrast.
– Znam samo da se ova kuća ruši i raspada od vlage jer je od hrasta ne može sunce obasjati. Tražila sam da mi Opština i država nađu neki drugi smeštaj, ako ne smem hrast da sečem, ali ništa od toga. Država štiti stablo, a mene niko. Da li je to pravilno? Sigurno nije – sama pita i odgovara Ljubica Panić, koja se na ovo imanje vratila iz Beograda pred poslednji rat.
Novinar u šarenoj košulji
Ljubica se priseća da je ovde snimljena TV emisija “Pozitivna geografija”.
– Na hrast, gde žive svakojake ptice, mravi i insekti, penjao se i gore nešto govorio, snimao i pio rakiju novinar iz Sarajeva u šarenoj košulji (Nisvet Džanko). Zvao je i mene gore ali nisam smela. Čula sam posle da je umro i baš mi je žao – veli Ljubica Panić.
