Dario Škorić, pčelar iz Jazovca kod Gradiške koji pripada četvrtoj generaciji pčelara u porodici, uveren je da se od ovog posla može dobro živeti.
On je to najbolje pokazao na vlastitom primeru jer godinama nije imao posla, bavio se poljoprivredom i stočarstvom a onda shvatio da je pčelarstvo unosno i da se vredi angažovati. Škorić ima 60 pčelinjih društava i godišnje proizvodi 1500 kilograma meda, za čiji plasman ne brine.
On kaže da kvalitetan med od planinskih trava, cveća, medonosnog biljka, uvek ima kupce. Područje Potkozarja još uvek nije zagađeno, posebno u selima na većoj nadmorskoj visini, gde je upotreba hemijskih sredstava u poljoprivredi minimalna ili je sasvim izostavljena.
– Pčelarstvo sam oduvek voleo jer su se time bavili moj otac Slavko, deda Piljo i pradeda Stevan. Pčele su oduvek zujale u našem dvorištu ili njegovoj okolini. To zujanje mi je prijalo. Ja sam se pre petnaestak godina zainteresovao za ozbiljniju proizvodnju meda. Shvatio sam da to pruža mogućnost za dobru zaradu – ispričao nam je Dario Škorić, jedan od najmlađih pčelara koji u ovom poslu ima zavidno iskustvo te pomaže i drugima da krenu istim putem.
-Svi koji hoće da rade, trebaju se opredeliti za pčelarstvo. Mesečno se od toga može zaraditi direktorska plata. Možda to zvuči malo preterano ali je istinito. Naravno, potrebno je stalno učiti, posvetiti se pčelarstvu i pčelama a rezultat nikada ne izostaje – uveren je naš sagovornik koji tvrdi da su potkozarska sela, posebno Vrbaška, Kijevci, Dragelji, Grbavci, Turjak, Jurkovica, Jazovac, Miljevići i druga bogata takozvanom pčelinjom pašom. Na ovom području čiste prirode su velike površine kestena, lipe, bagrema…
-Ova godina je pogodna za pčelare jer smo do sada imali duge periode bez padavina, sa visokim temperaturama, kada je priroda bujala. Pčele su to uveliko iskoristile i košnice su već sada pune. Čak dva puta sam vrcao ovogodišnji med i veoma sam zadovoljan kvalitetom – pohvalio se Dario Škorić koji u svom pčelarenju kombinuje tradicionalna i moderna iskustva. Usavršio je i proizvodnju trnki od ražene slame koje su nekada imale široku primenu a sada se većinom koriste za skidanje pčelinjih rojeva sa stabala.
-Pčelinji rojevi često napuštaju sanduke, ukoliko su oni puni meda ili pčela te traže druga mesta. Oni se hvataju za grane obližnjeg drveća i tada je potrebna velika veština da bi se pčele pokupile i smestile u novu košnicu. Svemu se mora prići krajnje oprezno i sa velikom pažnjom – naglašava Škorić koji nam je, na takvom primeru, demonstrirao svoju veštinu i pokazao način efikasnog skidanja pčelinjih rojeva sa grana.
– Prvi rojevi se uglavnom hvataju za niske grane, najčešće kruške i šljive. Kasniji rojevi koji se odvajaju od istog društva idu u visinu i do njih je mnogo teže doći. Karkateristično je da se rojevi retko hvataju za stabla trešnje ili leske a ukoliko se to i dogodi, nerado ih skidam jer na toj vrsti drveća završavaju lošiji ili čak bolesni i dekoncentrisani rojevi pčela – smatra Škorić na osnovu bogatog pčelarskog iskustva.
Pletene trnke, za koje je Škorić vrhunski majstor, nemaju široku primenu ali su preko potrebne prilikom skidanja rojeva sa stabala. Mali broj pčelara koristi trnke, smatra Škorić, ali su se one još uvek zadražle kod skromnijih pčelara koji se nisu odrekli tradicije u ovoj proizvodnji.
Dario je po struci automehaničar koji je, po završetku zanata, pet godina radio u Velenju i Mariboru. U Sloveniji je shvatio blagodeti prirode u rodnom kraju i zato se vratio te započeo pčelarenje.
-Zaključio sam, daleko od kuće, radeći u prljavim odelima slovenačkih radionica, da u Jazovcu postoje prirodni potencijali koji nude bolji i lepši život nego u deželi. Problem je u nama jer svoje ne cenimo a za tuđim žudimo, svoje kudimo a tuđe hvalimo – zaključio je Dario Škorić.
