Jad i čemer. Najkraće bi se mogao opisati rad u divljim jamama u Kozarcima kod Zenice. Lica umazana ugljenom prašinom, izmučena, promrzla, podsećaju na likove iz Zolinog „Žerminala“.
Zar je moguće da u 21. veku ljudi za koji dinar dnevno moraju da rizikuju živote da bi prehranili svoju gladnu decu koja ih čekaju kod kuće? Dok rade, najviše strahuju od inspekcija, piše Avaz.ba
Ovi ljudi rade u brojnim iskopanim improviziranim rudarske jame, duboke i nekoliko stotina metara.
U radnoj atmosferi koja vlada ispred svake jame svi su dobrodošli osim inspekcije. Rad pod strahom dodatno otežava njihovu borbu za korom hleba. Uspevaju se nekako nositi sa zakonom. Ako načuju da dolaze kontrole, jame se zatrpavaju, a kada inspekcija završi posao, ponovo se vrate i nastave gde su stali.
U jami kod Ramiza rade osmorica radnika. Radi i njegov sin. Četiri godine bio je u ratu, a sedam puta je ranjavan.
– Niko ne radi ovaj posao što voli. Bio sam u ratu, ali ništa nisam dobio od države. Imam dete koje se rodilo s cerebralnom paralizom, zaraditi se nekako mora – priča nam Ramiz.
U Kozarce je došao pre tri godine. Otvorio je jamu. Zarada je slaba u odnosu na rizik.
– U proseku je to minimalna dnevnica koju uspemo izvući. Ćumura nekad ne bude po mesec. Ali ne odustajemo. Nastavljamo kopati. Znamo raditi i do kasno u noć, do deset sati. Nije jednostavno, ljudi misle da se to samo zagrabi. A mi radimo tek da prehranimo svoje porodice – otvoren je Ramiz.
Agregati, kade, kamioni, vreće, lopate, rudarske baterije i naložena vatra samo su neki od prizora koje smo zatekli. Pravila su jasna, nakon što radnici izvuku tri tone uglja, smena je gotova. Pre tri godine iz Travnika je u Kozarce došao i Saudin. Nije imao šta jesti. Od tada svaki dan na posao dolazi zorom, još u pet sati.
– Imam dvoje dece i valja ih nahraniti. Tražio sam posao, ali uzalud. Zato koricu hleba moram zaraditi u ovim divljim rudarskim jamama. Ne dao Bog nikome – kaže nam Saudin
– Tražio sam posao, kucao na mnoga vrata, ali džaba – iskren je Elmir.
Budući da je u jami uglja sve manje, paralelno se radi na iskopu druge lokacije. Ramiza brine to što već četiri meseca kopaju, a još nisu naišli na ugalj.
– Iskopali smo već 48 metara, uglja nema. Kopaćemo i dalje, nećemo odustati, valja nam zaraditi dinar – kaže optimistično i dodaje da će ovaj posao raditi sve dok bude mogao.
Ispred Ramizove jame zatekli smo naloženu vatru, gde na trenutak zastanu da se ugreju. Kada ujutro dođu, usled niskih temperatura, nekako moraju „otkraviti“ prste. U improviziranoj kućici sednu samo da jedu. To im je jedina pauza. U kesi svaki od njih ima hleb i salamu i tako svaki dan…
