Da nužda i kriza zakon menjaju, potvrđuje primer Ese Ležića zvanog Vuk (50) iz prijedorskog mesta Petrovo, koji je posle dugogodišnjeg rada u rudniku lignita u slovenačkom Velenju i u lokalnoj ciglani počeo da se bavi opasnim poslom kopanja bunara!
-Ima tome skoro dve decenije, a sve je krenulo s povratkom u Prijedor, kada je naš bunar trebalo očistiti. To sam morao uraditi ja pošto je otac od koga sam naučio zanat već bio star i nemoćan. Kasnije sam podigao kredit za nabavku „hilti“ bušilice, pumpe i ostalog potrebnog alata, jer se moralo. Posla nije bilo-priseća se Ležić, koji je do sada iskopao najmanje 50 bunara od Novog Grada i Prijedora do Banjaluke i Doboja.
-Preko 500 sam ih produbio i isto toliko očistio, najviše od mulja i smeća. Najgore je bilo sa vađenjem minsko-eksplozivnih sredstava i mrtvih životinja, pa kad dole nađete raspadnutu mačku, sedam dana ste bolesni. Zbog takvih stvari uvek se nosi maska i posle se sve dezinfikuje živim krečom i hlorom-objašnjava ovaj Prijedorčanin.
Eso u bunar nikada ne ulazi u alkoholisanom stanju, a to se odnosi i na njegovog pomoćnika i komšiju Draška Marjanovića, koji je lokalnoj javnosti poznat kao izuzetno vredan čovek i otac čak desetoro dece.
Uzda se u pomoćnika i „onoga gore“
-Pošto je u ovom poslu najvažnije poverenje u „onog gore“, mogu reći da jedino verujem Drašku. Oprezan je i čim se desi neka opasnost, za tili čas me izvuče vani čekrkom i sajlom. Dakle, dok je on gore, ja se ne brinem. Mada, straha uvek ima-kaže Vuk i dodaje da pod zemlju uvek ide sa šlemom na glavi.
-To je obavezno, jer je bilo odrona i kamenčića, koji prilikom pada dobiju toliko ubrzanje da sam jednom završio u bolnici sa 10 šavova na glavi. Ipak, najopasniji je plin, koji se javlja na dubinama od preko 20 metara. On vas tako omami da možete zaspati i poginuti, a da ne pominjem nedostatak kiseonika. Zato koristimo kompresor i creva kojima dole upumpavamo svež vazduh. Bez toga se u bunaru ne bi moglo ostati duže od pet minuta -ističe Ležić.
A što se tiče rekorda, Eso je iskopao nekoliko bunara od 30, a produbljivao je i čistio i one duboke 35 metara.
-Mi bunardžije one bunare duboke do pet metara u šali zovemo „septička jama“, jer nema bunara bez 20 metara. Takođe, rekao bih da ne verujem previše u rašljare i žicare. Možda tu nešto ima, ali ja se pri traženju vode oslanjam na ono što sam naučio u školi u Velenju, gde sam završio za VKV rudarskog kopača. Dakle, po geološko-hidrološkim kartama mogu oceniti gde su glavne „žile“ vode i na kojoj su dubini. To je kao ljudski krvotok i evo ovde kod nas u Petrovu se zna da vode ima tek posle 16 metara-otkriva naš sagovornik, kome se dešavalo da pri kopanju naleti i na prava protočna vrela ispod zemlje.
Nema naslednika
-To kuljanje vode se desilo u Blagaju i to navrh brda, na dubini od samo 12 metara. Sada taj bunar bez problema i obilno napaja čak pet kuća, koje su godinama kuburile s nedostatkom vode-kaže Ležić i upozorava da se, zbog klimatskih promena, voda zadnjih godina povukla u dubinu.
-I to dva do tri metra, pa nas svi zovu da im produbljujemo bunare. To govori da se vodeni sloj suši, pa neka neko o tome povede računa-napominje Vuk, čija je „cena“ i dalje 300 KM po metru.
-Toliko se naplaćuje ako je sav rad moj. Ako mušterija ima svoj materijal i radnike, cena je niža i lako se dogovoriti. Mada, u zadnje vreme je velika kriza i besparica, pa kada pogađaš posao moraš gledati kako ko živi i da se makar pokriješ. U tom smislu, nekada vam umesto novca daju tele, jagnje ili drva. Mora se preklapati, jer ljudi nemaju novca a bez vode se ne može. Uglavnom, sirotinja je za plaćanje uvek poštenija od bogatih-naglašava Eso, koji za sada nema naslednika u bunardžijskom zanatu.
-Niko me do sada nije pitao da ovo nauči i ja to razumem. Opasno je. Ipak, uveren sam da će se u međuvremenu neko pojaviti, jer će bunara biti dok je sveta i čoveka-završava ovaj „čovek – detektor” za bunare i podzemne vode.
Voda zdravija od „česmovače“!
Ležić podseća da su se bunari nekada kopali ručno. Morali su se ozidati kamenom ili ciglom da se bunar ne bi urušio i da se voda ne bi mutila.
-U tom poslu je nekada učestvovalo celo selo. Koristili su se budaci, krampovi, motike, lopate, ašovi , kofe i drugo, a sada se sve betonira i radi mašinski. Ipak, bunardžije se i dalje cene po tome kako će naći izvor vode na što manjoj dubini.Takođe, voda iz bunara je bolja od „česmovače“, jer se ne tretira hemikalijama i ima manje kamenca. A i pivo je bolje ohladiti u bunaru nego u frižideru-tvrdi Vuk.
Press RS
