Kibicovanje – imalo je svoja pravila, mesta za kibic i kibicere. Danas se flertovanje svelo na ekran telefona i računara
Da li znate kakav je nekada naziv bio za flertovanje? U eri modernih tehnologija koristimo strane reči, poput “guglanja”, “vajba”, “rilejšnšipa”, ali zaboravili smo one lepe, stare, izvorne, koje su bile u svakodnevnoj upotrebi pre trendova 21.veka.
Kibicovanje je stari nemački izraz, a označavao je flert, merkanje i gledanje sa zadovoljstvom. Nekad se kibicovalo mnogo više nego sad, na razne načine, ali tajno. Da ne vidi niko, ali da taj koji gleda sve vidi.
Pravi kibiceri su to postajali od malena, gledali su ispod oka, kobajagi krišom, a druga strana bi pogled uzvraćala vrlo brzo, ukoliko je zainteresovana. Ako se za nedelju dana pogledi ne sretnu, sve je bilo džaba.
Napolju se kibicovalo na korzoima i promenadama. S druge strane, unutra se merkalo po dućanima, balovima, igrankama, pa i u bioskopima ili pre ili posle filma. Izuzetak je bio samo kada je prikazivan tužan film, pa se prisutni, najčešče dame, prepuste tužnoj emociji, te kibicovanje izostane. Uplakanih očiju se teško vidi, a onda je i merkanje uzalud.
Moglo se viriti i zavirivati, ali se virenjem manje videlo. Kada zaviriš, mogao si to da činiš i kroz ključaonicu, zavesu, iza ćoška, pa i kroz fugnu.
Flertovanje danas je mnogo drugačije; Foto-ilustracija: Profimedia
Na klupama se sedelo i “bacao kibic”, ali je to bio sezonski posao u toku lepog vremena, zato su se kuće gradile sa tzv. “prozorima u svet”. Tada su bili veliki prozori, veći od standardnih, istureni, da se detaljno vidi narod koji pred kućom cirkuliše. Ipak, najlepše je kibicovanje bilo kad si sam(a).
Danas ceo svet kibicuje, ali kobojagi. Merkaju, ali bez meraka, kroz kamere, telefone i ekrane. Nestali su pravi kibiceri, a oni koji su bivali kibicovani, danas potpuno drugačije izgledaju. Nekada si morao da budeš očešljan, doteran, a danas je sve apa-drapa, jer onaj koji gleda, kibicuje te “virtuelno“.
Nije se ranije moglo tako, za kibic je bila neophodna tišina. Bez reči se stvarala hemija, a danas se ne ćuti. Jedni komentarišu, drugi se bekelje, treći se ne vide od flaša i plastike na stolu.
Ima i danas emocija, nije da nema, samo su drugačije nego pre. Sve emocije su stale u tačke, zapete i kose crtre, radujemo se, tužni smo, besni i nasmejani, ali napismeno. Čak i zapetom namigujemo, a to svakako nije kibicovanje.
(Telegraf.rs/Vojvođanski magazin)
