Jedino mesto u Crnoj Gori na koje bih se vraćala iznova i iznova

Nakon slušanja svih priča i dogodovština o Adi Bojani i gledanja slika čarobnih zalazaka sunca, odlučim da sa dečkom krenem put ove crnogorske oaze.

 

 

 

 

Stigli smo pred kraj avgusta, pa je broj turista bio je osetno manji, što je, po mom mišljenju, samo pojačalo naš pozitivan utisak o ovom mestu. Ipak, kada smo kretali put Crne Gore, novinama su kružile vesti da je ušće Bojane presušilo, da su ljudi opušteno gazili mesto gde se reka ulivala u more i bez problema prelazili na drugu stranu. Meštani su pričali da je reka počela da smrdi, bageri su došli da prokopavaju ušće…Scenario kakav samo možeš da poželiš kad krećeš na odmor. Ipak, do momenta kada smo mi stigli, reka se ponovo ulivala u Jadransko more, da, bageri jesu bili tu, ali osim što su nečujno (da, nečujno!) radili i od peska koji su vadili iz Bojane pravili ogromne i divne peščane planine, drugih “problema” nije bilo.

Prva greška (nedovoljno istraživanje) nonšalantno nam je opalila šamar na samom ulazu na ostrvo. Iako smo znali da je FKK Ada Bojana hotelski kompleks sa nudističkom plažom, nismo baš računali da su goli ljudi – doslovno svuda. U hotelu, na terasama, na plaži, u vodi, pa čak i pred hotelskom prodavnicom. Za slučaj da nam ta doza nudizma nije bila dovoljna, pogled ulevo nas je “počastio” nudističkim kampom! Da, ljudi su opušteno stajali na travnatoj površini, između šatora i kamp prikolica i goli, kao od majke rođeni – prali zube. To nam je, umornim od podužeg puta, bilo previše, te smo pobegli glavom bez obzira.

Pravac u sojenicu na reci Bojani. I tu počinje sva magija ovog nestvarnog ostrvceta.

Kada se probudite na sojenici, dan ne počinje pranjem zuba i umivanjem. Zalet iz spavaće sobe, skok sa terase u pretoplu, slanu reku – bolji su od svake kafe. Kada se probudite na sojenici, odvrnete neku čil muziku do daske i spremate doručak u kuhinji bez zidova, okruženoj trskom i plavetnilom vode. Kada se probudite u sojenici, već ste u kupaćem kostimu, doručak jedete u preudobnoj ljuljašci, dok gledate turističke brodiće kako plove Bojanom. Kada se probudite na sojenici, nebo je plavo, a voda je svuda oko vas.

Da se razumemo, ja sam od onih razmaženih osoba koje nikada nisu bile na kampovanju, u prirodi ili nešto tome slično. Ceo život želim da probam tako nešto, ali sama pomisao na bube, zmije, žabe, insekte, improvizovane toalete bili su dovoljan razlog da to nikada ne uradim. Ipak, ovo letovanje mi je dokazalo da debelo grešim. Kada živite 10 dana u sojenici na obali reke koja se uliva u more – tuširate se slanom vodom. Sojenice vuku vodu iz reke, voda ide u bojler, a kao rezultat toga dobijete – kupanje slanom i toplom vodom. Prva dva dana sam se panično mazala kremama, losionima, koristila tri vrste šampona, a treći dan sam već zaboravila da sam se ikada tuširala slatkom vodom. Uostalom, kome je još u raju potrebna slatka voda?

S obzirom na to da je naša sojenica bila na samom ostrvu, a da je “glavna žurka” bila na plaži prekoputa, dečko i ja smo svaki dan sa torbama na glavama hrabro gazili kroz reku i prelazili na drugu stranu. Kasnije smo naduvali dušek pa smo imali improvizovani splav na kojem smo plutali do druge obale (dobro, on je mene vukao).

Kada letujete na Adi Bojani, za početak vas sam pogled na nebo ostavlja bez daha. Osim što je nerealno plavo, na svakom metru možete videti drugog šarenog zmaja kako plovi vazduhom (kite surf je najpopularniji sport na Bojani). Pesak je toliko sitan, da sam u nekoliko navrata zaista pomišljala da hodam po brašnu (tip 500, onaj za palačinke). Jedina stvar koja mi je ponekad zafalila jeste – dubina. Kada uđeš u Jadransko more, možeš da gaziš do beskraja, a voda će ti biti do kolena.

Smiraj dana na ovom ostrvcetu zaista može da uđe u svetska čuda. Sedneš na plažu, vetar prelama more u najneobičnije talase, miris morske soli je svuda oko tebe, a sunce…ogromna narandžasta lopta kao da zaranja u morske dubine. Nebo zatim postaje roze, koja se kasnije preliva u ljubičastu, a zatim gotovo neprimetno isklizne sa vidika do sutra. Omamljen tim prizorom ne primećuješ da se logorska vatra na plaži ispred Doma kulture već uveliko rasplamsava, ljudi polako pristižu, gitara je tu, pivce, kućni ljubimci koji trče po nepreglednoj plaži. A ti sediš srećan, ispunjen mirom i pitaš se da li sanjaš.

Ada Bojana te nauči da ti je priroda najbolji prijatelj. Miš nam je bio cimer u sobi (pojeo nam je tobleronu), slepi miš mi se ipak nije umrsio u kosu, iako sam godinama mislila da mu je to jedini cilj u životu, a na improvizovani mostić do sojenice kroz koji smo svakog časa mogli da propadnemo smo gledali kao nivo u igrici koji moramo da pređemo.

Najukusnsiju ribu jeli smo u malim restorančićima načičkanim duž obale Bojane. Imaju sjajno belo vino, a umak od maslinovog ulja i belog luka smo uvrstili u svakodnevni jelovnik.

Znate, ima nešto u tom ostrvu. Stojiš na sojenici, pereš zube slanom vodom, sav od soli i peska, spremaš se za spavanje… I jedva čekaš sutra. I jedva čekaš sledeću godinu. Da opet upoznaš gotivne ljude, pojedeš testeninu skuvanu u slanoj vodi (što je super, ne moraš da je soliš), ležiš noću na pesku i gledaš u besperkoran Mlečni put, a možda čak i budeš hrabar i okupaš se “među golaćima”.

Samo, sledeće godine, idemo na kampovanje!

 

Posted in Zabava Tagged with: , ,