Koliko je Jugoslavija zaista bila blizu proizvodnje sopstvenog atomskog oružja i da li nam je poznato sve o pokušajima da se ono napravi?
Avgust 1949. godine je bio vreo i beogradske ulice su bile prazne. Grad se teško oporavljao od nedavno završenog Drugog svetskog rata, a novi revolucionarni režim, uspostavljen pet godina ranije, uneo je posebnu vrstu strogosti među građane. Prethodnog leta počela su hapšenja i tajanstveni nestanci ljudi kada je preko zvučnika okačenih po banderama, tadašnje zamene za radio program, pročitano da je dojučerašnji „bratski” Sovjetski Savez postao smrtni neprijatelj, a da od „voljenog vođe” Staljina sada odjednom nema goreg neprijatelja. Sve je naglo nazvano „Rezolucija Informbiroa”, mada je van krugova lokalnih komunista malo ko znao šta zaista znači ta neobična reč. Ipak, i najmanje upućenima je brzo postalo jasnoj da postoji ozbiljan problem sa Moskvom i Staljinom, i da je moguć čak i novi rat.
U vrhu komunističkog sistema zavladala je duboka zebnja da će Staljin neminovno napasti Jugoslaviju, uhapsiti komandanta jugoslovenskih revolucionara Josipa Broza Tita i njegove saradnike, i zemlju staviti pod direktnu okupaciju. Na granicama Jugoslavije od jula 1948. godine svakodnevno traju oružane provokacije i manji napadi u kojima ginu jugoslovenski vojnici. Nestašicu hrane i težak oporavak poljoprivrede posle rata dodatno otežava ogroman broj divizija koje Tito drži pod oružjem čekajući napad.
Jedna beleška koju mu tog vrelog 30. avgusta na sto spušta najverniji saradnik, Aleksandar Ranković, šef bezbednosti čitavog aparata, izaziva veliki nemir: „Staljin ima bombu”, pisalo je kratko.
Pre nego što će biti gromoglasno obznanjena u Moskvi, vest je već dospela do razgranate špijunske mreže koja će je odmah preneti u Beograd: prethodnog dana, u rejonu grada Semipalatinska, u nepreglednim stepama Kazačke Sovjetske republike, SSSR je uspešno izvršio prvu probu svoje atomske bombe.
Sva smrtonosnost atomske bombe videla se četiri godine ranije, na kraju Drugog svetskog rata, kada su američki avioni bacili dva takva punjenja na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, pretvorivši ih trenutno i kompletno u hrpu ruševina i pepela. Od tog dana, trajala je grozničava trka za SSSR da napravi svoju verziju tog oružja, u nadi da će tako povratiti balans u vojnoj moći sa Amerikom, naglo i neočekivano srušen stravičnim detonacijama u Japanu. Jer, pred atomskom bombom više nije bilo važno koliko ko ima vojnika, tenkova, topova, armija… Bilo je dovoljno nekoliko kilograma uranijuma i samo jedan avion, i najmanja i najslabija armija bi odjednom bila jača od najveće svetske armade, ko god je okupio.
Upravo ta nesrazmera i poništavanje svih prednosti u snazi konvencionalnog oružja bila je ona iskra koja je Titu davala nadu još od kada je saznao za postojanje takvog oružja, 1945. godine. Jer, ako bi Jugoslavija napravila atomsku bombu, veličina Crvene armije više ne bi bila nikakva pretnja, a Staljin ne bi smeo da napadne i osvoji zemlju. Ista stvar je važila i u odnosu prema Americi. Budućnost politike zasnovane na samostalnosti i vojnoj neutralnosti, kojoj je Tito težio, bila bi zagarantovana: niko ne bi napao državu u čijem arsenalu postoji tako strašno oružje.
Sovjetska detonacija je rasplamsala uverenje da i jugoslovenski komunisti mogu da ovladaju atomima i naprave sopstvenu bombu. Tito je istog dana naredio da se okupe najbliži saradnici – Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj – pred koje će staviti zahtev da se krene u pravljenje jugoslovenske atomske bombe.
Istoričar dr Dragomir Bondžić, autor knjige „Između ambicija i iluzija: nuklearna politika Jugoslavije 1945 – 1990″ u izdanju Instituta za savremenu istoriju i Društva istoričara Srbije., pokušao je da kroz istraživanja pruži najkompletniji pregled ove teme koja je decenijama nosila oznaku „državne tajne”. Čak i danas, iako je proteklo mnogo vremena, o ovoj temi se u javnosti mnogo više spekuliše nego što se zaista zna.
Dva ključna pitanja i dalje stoje: koliko je Jugoslavija zaista bila blizu proizvodnje sopstvenog atomskog oružja, i mnogo pre – da li nam je danas apsolutno poznato sve o pokušajima Titove Jugoslavije da napravi atomsku bombu?
– Mi smo danas daleko od toga da možemo da kažemo da znamo sve o pokušajima Titove Jugoslavije da napravi atomsku bombu, odnosno, da mirnodopska istraživanja nuklearne energije usmeri ka cilju vojne primene – kaže Bondžić.
Knjiga je „prvi istoriografski pokušaj da se rasvetli ovo važno i složeno pitanje iz jugoslovenske prošlosti”, kaže Bondžić, koji je istraživanja zasnivao na “osnovu malobrojne arhivske građe”, upoređivanju “postojećih ličnih svedočanstva” iz kojih je nastojao da izvuče “moguće pouzdane zaključke.”
– Do sada je u javnosti postojao samo niz kontradiktornih i uglavnom nepouzdanih memoarskih zapisa i izjava učesnika i svedoka događaja, kao i mnoštvo senzacionalističkih publicističkih i novinarskih nagađanja, pretpostavki, bombastičnih tvrdnji – kaže on.
Pokazaće se da u otkrivanju jedne od poslednjih najvećih tajni proteklog doba najveću prepreku sticanju tačnih informacija predstavlja malobrojnost relevantnih arhivskih izvora i posebno, njihova nedostupnost. Dokumenti jugoslovenske tajne službe, tada zvane UDB, u čijim okvirima je do sredine 1960-ih sasvim sigurno razmatrano pitanje vojne primene nuklearne energije – što je Bondžić našao u drugim dokumentima – i naročito, građa Vojnog arhiva, nisu otvoreni za istraživače. Ili ih nema, odnosno, negde su rasuti, sklonjeni ili pohranjeni, a da se ne još uvek ne zna gde. Možda je takvo stanje rezultat svih katastrofa koje su se desile u nekadašnjoj zajedničkoj državi, opšteg nemara prema dokumentaciji koja ukazuje na neuspešan i nikad realizovan projektu. Ili “tamo negde” i dalje postoji mišljenje da o atomskoj tajni nekadašnje Jugoslavije i dalje mora da se pred javnošću ćuti.
Ipak, ono što je danas pouzdano poznato jeste da je Tito u dva navrata intenzivirao sve napore tadašnjeg sistema da se osvoji proizvodnja atomskog naoružanja: prvi put tokom sukoba sa Staljinom, a drugi, u jeku hladnoratovske konfrontacije SAD i SSSR, kada je Indija izvršila, na iznenađenje mnogih, prvu probu atomske bombe koju su samostalno napravili tamošnji naučnici, maja 1974. godine.
– Prema mojim istraživanjima, pored dva navedena ‘pokušaja’: prvog krajem 1940-ih, direktno povezanog sa raskidom odnosa sa SSSR-om i opasnošću koja je pretila od zemalja Informbiroa, i drugog pokušaja 1974. godine, prouzrokovanim indijskom nuklearnom probom, gde se očekivala puna pomoć od Indije, tadašnje jugoslovensko rukovodstvo je o vojnoj primeni nuklearne energije razmišljalo i krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina kada je takođe ponovo došlo do sukoba sa Sovjetskim Savezom – kaže za VICE Bondžić.
On dodaje da su “zahvaljujući dotadašnjim mirnodopskim istraživanjima i međunarodnoj saradnji, znanja domaćih naučnika o vojnoj primeni nuklearne energije bila znatno veća, što je izazvalo optimizam da je moguće napraviti to oružje.”
Ipak, sve je ostalo na nivou razmišljanja, razmatranja, pravljenja planova i elaborata u državnom, vojnom i naučnom vrhu. Pred Jugoslavijom je stajalo nekoliko ozbiljno ograničavajućih faktora: iako je Tito želeo bombu i maštao o njoj, zemlja je hronično patila od nedovoljnog broja naučnog i tehničkog kadra, preslabih naučnih, tehničkih i tehnoloških znanja i sposobnosti, manjka sirovina i nejakih privrednih, ekonomskih i finansijskih kapaciteta.
– Važan faktor je predstavljalo i političko slabljenje i rastakanje države, međurepublička trvenja i neslaganja, federalizacija i decentralizacija države, slabljenje federalnog centra i jačanje republičkih centara, uvođenje samoupravljanja. Ti procesi su uobličeni Ustavom iz 1974, a nastavljeni političkom, ekonomskom i državnom krizom i završili su se raspadom – objašnjava on.
– U takvim uslovima nije bilo snage niti čvrste političke volje da se ozbiljno krene u realizaciju jednog složenog, teškog i skupog tehničkog, naučnog i tehnološkog poduhvata. Treba dodati da ni u jednom od navedenih perioda nije postojalo čvrsto jedinstvo političke i naučne elite, čime bi nastao spoj političke volje, naučnog i tehničkog znanja i smisla i svrhe rada na nekom projektu – navodi Bondžić.
Ime od koga je Tito najviše očekivao bio je Pavle Savić, beogradski naučnik koji je pre Drugog svetskog rata u Parizu sarađivao sa čuvenom fizičarkom Irenom Žolio Kiri na otkriću izotopa poznatih elemenata, i to bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. Na osnovu ovih istraživanja su dvojica nemačkih naučnika Oto Han i Fric Štrasman nedugo zatim direktno došli do otkrića nuklearne fisije – cepanja uranovog jezgra, što je bio osnovni princip na kome je dejstvovala atomska bomba. Savić i Žolio Kiri su zbog ovih otkrića predloženi za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han.
Kako je Savić bio predratni komunista i jedan od Titovih najbližih saradnika tokom rata – bio je zadužen za sistem šifri radio stanice kojom je partizanski Vrhovni štab komunicirao sa Moskvom što je bio prioritet po pitanju tajnovitosti – već od 1947. postavljen je da upravlja izgradnjom nuklearnog instituta u Vinči, nazvanim kasnije „Institut Boris Kidrič“. Istovremeno, po sistemu jugoslovenske jednakosti i simetričnosti, i u Zagrebu i u Ljubljani otpočinje rad na istom zadatku.
Kao podršku Saviću, kako je glasila zvanična verzija, odnosno, kao neposrednog kontrolora iz sfere kontrašpijunaže, kako se verovalo, Tito postavlja Stevana Dedijera, naučnika koji je nuklearnu fiziku diplomirao na najprestižnijem univerzitetu Prinston u SAD pre Drugog svetskog rata. Verovalo se da će Savić i Dedijer imato dovoljno znanja i naučničkih kapaciteta da dođu do Bombe. Dedijer je kasnije u svojoj autobiografiji tvrdio da su jugoslovenski put ka atomskoj bombi nepovratno onemogućili nepostojeći tehnološki uslovi i, najviše, pogrešni Savićevi naučni temelji o prirodi fizičkih procesa koji bi doveli do oružja.
Prema Dedijeru, Savić je tokom pariskih dana bio na dobrom tragu, ali je onda došao do pogrešne pretpostavke koju je dalje razrađivao i u naučnom razmišljanju otišao potpuno na pogrešnu stranu koja nije bila izvodiva. Videvši u kom je statusu jugoslovenska atomska nauka i prateći napor da se ovlada proizvodnjom oružja, Dedijer se povukao iz projekta i nekoliko godina kasnije otišao u Švedsku da se više nikad ne vrati.
Nakon uvida u sva dokumenta do kojih je mogao da dođe, Bondžić smatra da realizacija projekta praktično nije ni započeta.
– Iako su napravljeni grandiozni instituti u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, na kraju je, kada je reč o oružju, najdalji domet bio samo u oblasti o planova i projekata na papiru, koji su bili manje ili više precizni i detaljni, ali uglavnom su svi isticali nemogućnost sprovođenja jedne takve zamisli u uslovima koji su vladali u tadašnjoj Jugoslaviji – zaključuje istoričar.
Tokom istraživanja, Bondžić je uočio “u elaboratima da su naučna i tehnička znanja o problematici bila na izvesnom nivou, ali su svemu prethodili problemi nedostatka: kadrova, industrijskih i privrednih kapaciteta, finansijskih sredstava.”
– Jedini način bila je pomoć iz inostranstva, i to od Indije 1974. godine – kaže on.
U čitavoj istoriji nekadašnje zemlje ostala je malo poznata epizoida da je indijski politički vrh olako odbio da na bilo koji način pomogne Jugoslaviji u tom poduhvatu, na šok Tita i Jugoslovena koji su Indiju smatrali najbližom zemljom u sopstvenoj spoljnopolitičkoj orbiti. Iako su i Jugoslaviju u Indiji takođe doživljavali kao vrlo prijateljsku i krajnje dobronamernu državu, nije postojala namera da se teškom mukom osvojena tehnologija pravljenja atomske bombe olako podeli sa bilo kim, i u tome su bili neumoljivi.
Sam Tito je teško podneo ovakvu „sebičnost”. Indijsko rukovodstvo je zvanično insistiralo da je nuklearna proba maja 1974. izvršena isključivo u mirnodopske svrhe, tako da bi svaka saradnja sa Jugoslavijom ili bilo kojom drugom zemljom na vojnoj primeni kompromitovala taj stav. Indija je u to vreme bila izložena kritikama i strogoj pažnji međunarodne javnosti zbog probe, pa je bila veoma pažljiva u kontaktima. S druge strane, Indijci su bili otvoreni za sve oblike mirnodopske saradnje što je otvoreno stavljano do znanja i jugoslovenskim zvaničnicima i naučnoj delegaciji koja je krajem 1974. posetila Indiju.
– Mora se istaći da su sve one aktivnosti sprovođene u nuklearnim institutima i drugim ustanovama kao deo ovih napora, ipak imale značajnu mirnodopsku primenu i svrhu, i kada nisu dolazile do nivoa da prerastu u realizaciju vojnog nuklearnog projekta. Velike sile, SAD i SSSR, nisu vršile nikakav pritisak na Tita po pitanju razvoja atomskog oružja jer su, verujem, pouzdano uviđale da takav projekat na kraju ne postoji – tvrdi Bondžić.
Danas je nepoznato i koliko je angažman tadašnjeg društva u oblasti atomske energije i pokušaja da se napravi takvo oružje – zapavo koštao. Iako nema dovoljno dokumentacije koja bi objasnila i taj aspekt čitavog poduhvata, jasno je da ulaganja nisu bila zanemarljiva. Turoban utisak ostavlja činjenica da je veliki deo tih ulaganja bio u potpunosti beskoristan. Najbolji primer za to je rudnik i pogon Kalna na Staroj Planini, u koji su godinama ulagana velika sredstva, iako je od početka manje više bilo jasno da se radi o rudi nedovoljne koncentracije i količine za bilo kakav ozbiljan rad. Ipak, s obzirom na stanje po arhivama, jasno je da će realna cena ogromnih Titovih ambicija da dođe do magične formule koja će ga zaštititi od bilo čije eventualne vojne intervencije zauvek ostati nepoznata. Logika i racionalno sagledavanje, nažalost samo u domenu pretpostavki, govore da je cena po svemu sudeći bila previsoka.
Da Tito možda nije bio jedini čija je liderska ambicija uslovljavala potragu za atomskim oružjem, svedoče i učestali medijski natpisi koji su se pojavili poslednjih godina, kako je, navodno, vojni vrh Jugoslovenske narodne armije sredinom 1980-ih, nekoliko godina posle Titove smrti, pokušao da mobiliše proizvodne i naučne kapacitete kompletnog vojno-industrijskog kompleksa u Bosni da bi se otpočeo put ka osvajanju tehnologije proizvodnje atomske bombe.
– Upravo te senzacionalističke spekulacije i tvrdnje su proizvod nedovoljne istraženosti teme i nepostojanja dovoljnog broja kvalitetnih i pouzdanih istorijskih izvora. One same nemaju nikakvu ili vrlo malu izvornu podlogu, temelje se na ličnim stavovima, mišljenjima i pretpostavkama. Često se ne pravi razlika između mirnodopskih i vojnih istraživanja, a posebno se ne postavlja jasna distinkcija između hteti i moći, odnosno između činjenice da politički vrh nešto želi i da se realizacija tih želja razmatra u sferi mogućeg – kaže Bondžić.
Kada su u pitanju ovakve tvrdnje, smatra Bondžić, previđa se tadašnja duboka kriza i razjedinjenost. Oni koji iznose stavove da je Jugoslavija i tada radila na proizvodnji nuklearnog oružja nemaju za to relevantne dokaze, odnosno dokumente, i tvrdnje zasnivaju tek na ličnim stavovima pojedinaca.
– Ukoliko se pojave novi istorijski izvori koji iznose pouzdane podatke, kako za dekadu osamdesetih tako i za ranije periode, onda i naučna slika jugoslovenskih nuklearnih ambicija i iluzija može biti drugačija – kaže on.
Za sada, smatra on, čini se “da se radilo o velikim ambicijama koje su u mirnodopskim istraživanjima dale izvesne rezultate, u vidu osnivanja instituta, školovanja stručnjaka, proizvodnji instrumenta i u oblasti međunarodne saradnje.”
– Suštinski, o iluzijama koje su se završavale samo na papiru, u planovima i elaboratima, bez mogućnosti da ikada u realnosti budu ostvarene – zaključuje dr Bondžić.
