Da rovarenje po kontejnerima u Srpskoj postaje sve opasniji “posao”, pokazuju najnovija svedočenja kopača po kantama koji se neretko svađaju i biju oko teritorije i “prava na plen”!
– Lane sam došao da proverim kontejner u Aleji Svetog Save i taman kada sam krenuo da vadim plastične boce, neko me je odgurnuo. Okrenuo sam se i video polupijanog “kolegu” s drvenom motkom, koji mi je zapretio da niko ne sme da dira njegov kontejner… Počeo je psovati majku i sestru, a kada sam uzvratio, udario me je nekoliko puta štapom po glavi. Morao sam da spasavam živu glavu i otada izbegavam to mesto – kaže za Press RS stariji “kopač” iz Banjaluke i, insistirajući na anonimnosti, otkriva da u poslednje vreme sve više građana negoduje zbog kopanja po kontejnerima.
– Većina ne obraća pažnju, ali ima onih koji nas verbalno napadaju i prete nam policijom, jer navodno prljamo okolinu…. Neki se i sprdaju nazivajući nas “roniocima”. Iako zaista ima “kolega” koji prosipaju smeće po ulici, ja iza sebe sve ostavljam uredno – navodi ovaj čovek, koji šestu godinu pretura po kontejnerima i na “posao” dolazi biciklom sa kolicima.
Kante sve praznije
– J…š ponos kada muka natera..! Tako sakupljam plastične boce, limenke, gajbe, novine i karton, koje posle prodajem otkupljivačima, jer se ne može živeti od socijalne pomoći. Inače, po mojoj proceni u gradu ima najmanje 100 prebirača. Konkurencija je velika, a neke sam i upoznao. Ima tu penzionera, žena, invalida, Roma, izbeglica, beskućnika, nezaposlenih, a nekima je to, verovali ili ne, navika – naglašava ovaj stanovnik grada na Vrbasu.
Za to vreme, u Ulici Tarasa Ševčenka, u banjalučkom naselju Nova varoš, srećemo čoveka u kasnim pedesetim godinama koji se, takođe, zadubio u rovarenje. Pitamo za zdravlje, zašto to radi i kako se zove?
– Da vam kažem, pa da me prepoznaju bivše kolege iz preduzeća “Čajavec”… Jok! Nema teorije! Nezaposlen sam i propao kao i ta nekada velika firma, pa sada tražim sekundarne sirovine. Čak i hranu ako je sveža, očuvana i kvalitetna. Mora se. Nemam primanja, a ne radi ni supruga – ističe ovaj građanin i napominje da je, u početku, na “kopanje” išao rano ujutro i noću.
– Sada nabijem ovu kapu do pola glave, pa “radim” i danju. Što nađem stavljam u korpu na biciklu. Najviše strahujem od zaraze, zbog čega koristim rukavice i železni štap, a kada se vratim kući dobro se nasapunam i operem – kaže on.
Nekoliko kopača po đubretu s kojima smo razgovarali otkrivaju da je najbolje vreme za potragu pred ponoć ili kada restorani, pekare i tržni centri bacaju proizvode ostale iza gostiju ili one kojima je istekao rok.
– Takođe, treba doći pre radnika “Čistoće”, pa se može naći starog peciva i hleba, a ponekad i dobrih komada mesa i ribe ako je bila neka svadba ili slavlje. Na tržnicama se nađe dosta očuvanog voća i povrća, kao i u kantama kod novoizgrađenih stambenih blokova… U jednom kontejneru kod zgrade Vlade RS uvek ima dosta kartona i papira i tu je uvek gužva. Mada, u zadnje vreme sve je manje korisnoga u kantama i pored njih – otkrivaju naši sagovornici i dodaju da je pre rata kopanje po kontejnerima bilo retkost, a sada masovna pojava.
Prilog za penzionere
A da je prebiranje postalo svakodnevica i u drugim gradovima RS, ranije je potvrdio Marko Markovinović, stanovnik prijedorskog naselja Nova Orlovača, koji je tokom pada Krajine izbegao iz Ključa.
– I ja sakupljam plastične flaše po kontejnerima i kafićima. To posle prodajem da bih zaradio koju marku. Nije me sramota, ali nisam ni sanjao da će biti ovako – rekao je ovaj korisnik javne kuhinje u Prijedoru.
Sociolog Braco Kovačević, profesor banjalučkog Fakulteta političkih nauka ocenjuje da je razumljivo što su se pojavili incidenti, agresivnost i konflikti između ljudi u vezi s “polaganjem prava” na kontejnere.
– Zbog neprestanog povećavanja i produbljivanja krize, rasta siromaštva i pada standarda sve više ljudi obilazi kontejnere u potrazi za raznim predmetima, stvarima i robom, koja ima određenu vrednost. Samim tim, veća je “konkurencija” pa je logično da se dešavaju sukobi, od verbalnih pa do onih najgorih – fizičkih. S druge strane, ako bismo imali povećanje stope zaposlenosti i kvaliteta življenja, toga ne bi bilo ili bi se dešavalo jako retko – objašnjava Kovačević i tvrdi da je kopanje po kontejnerima već postalo vrsta društvene identifikacije.
– Ljude koji to rade više nije sramota, jer nisu jedini, pa ta kategorija već čini supkulturu koja ima svoje vrednosti, shvatanja, razmišljanja… Inače, Banjalučani se još sećaju kontejnera sa natpisom “Prilog za penzionere”. Bez obzira na to ko je ovo i s kojom namerom napisao, radi se o surovoj istini u današnjem vremenu kada ni radnici ne mogu da obezbede egzistenciju – ističe ovaj profesor banjalučkog Fakulteta političkih nauka.
Press RS
