Udaja je za žene nešto kao matura. Jednom mi je prijateljica poluozbiljno rekla “Marija, zaboga, pa moraš da se udaš. To ti je dokaz da te je neko hteo. Možeš posle odmah da se razvedeš, nebitno je. Evo, kako ja.“
I potpuno je u pravu. Većina žena koje znam, udate su ili su nekad bile udate, bilo da su lepe ili ružne, domaćice, umetnice, programerke, pravnice, feministkinje i antifeministkinje, strejt, bi i lezbejke. Udaja je kao neka stvar koju jednostavno uradiš i ne dramiš oko toga preterano, jer udaja je samo vrh ledenog brega, života koji te čeka tamo iza. Upravo zbog toga, prestala sam da se opirem izlečenju i počela da razmatram opcije. Evo nekog kraćeg spiska.
Najbolji drug
Najbolji drug je moja najbliža i najrealnija opcija za udaju. Imam puno najboljih drugova i mislim da su svi strava frajeri. Kao Voltron, zajedno sklapaju sliku potpuno savršenog muškarca koji je istovremeno prezgodan, prepametan, pun ljubavi prema deci i životinjama, spreman stići i uteći i naravno – na strašnom mestu postojati. I volimo se. Idealan dan za mene je dan kada sedimo na gajbi, slušamo muziku, gledamo TV i svako kucka na svom telefonu, onda pravimo večeru i onda dugo dugo pričamo o suštini. Ako prva zaspim, pokrije me i ujutro se probudim sigurna kao odojče. Tako otprilike zamišljam brak, tako zamišljam sreću, potpuno idealizovana zajednica dvoje (ili nekoliko) ljudi, koja ne uključuje seks ali uključuje puno ljubavi, pažnje i zajedničkih aktivnosti. U jednom filmu sam videla, kako sve što ona želi jeste da ima s kim da ode u sred noći, u pidžami na par pića jer se oseća teskobno i ne može više da izdrži. Pozvala sam druga i pitala ga o svojim dilemama.
– Da li bi mi učinio to, da odemo na sladoled, ili tako nešto u sred noći?
– Uvek Maro, rekao je. Odlazak s tobom na sladoled je jedan od najboljih načina da se provede veče.
– Ne misliš da sam luda ili da je to previše?
– Ne jebote, to je samo sladoled.
– Zašto ne mogu da se udam za nekog kao što si ti?
I da, to je pravo pitanje. Zašto ne mogu da se udam za nekog kao što je on, kao što su svi moji najbolji drugovi? Mislim, iz ljubavi. Nekako ljubav standardizuje naše odnose tako da u braku osim ove suštine očekujemo i postojanje romantične ljubavi. To je nešto što ni u najluđim snovima ne bih volela da uskratim njima koje neverovatno volim. Čist nepomućeni altruizam, jer bih iznad svega volela da moji najbolji drugovi budu romantično zaljubljeni u svoje žene koje bi ih volele isto kao ja samo još plus više za romantiku. I iako znam da to ne bi potrajalo večno, i da se skoro svaki brak pretvori u neko drugarstvo bez seksa, ja ne mogu da zamislim da se udam za bilo koga od njih i da na svadbi izostane moje ekstatično skakanje na njih, cmakanje dok gosti ne počnu da povraćaju i zaljubljeni kereći pogledi. Život nam toliko duguje, baš zato što smo dobri i što umemo da volimo.
Američki/Kanadski/Autralijski/UK državljanin
Neke stvari mogu da preokrenu naš život, a jedna od njih je strano državljanstvo. Iako se drobi o jednakim mogućnostima, demokratiji i jednorozima, to prosto pripada svetu bajki. U svetu koji je brutalno sjeban, državljanstvo neke od zemalja anglosaksonske imperije znači nešto. Na primer, mogla bih da putujem po svetu bez ograničenja, da živim u Holivudu i radim u restoranu dok se ne probijem kao scenaristkinja, mogla bih da podignem kredit i upišem decu na faks, mogla bih da odem na road-trip u Ajdaho, mogla bih sve što sada ne mogu jer kako sam nezaposlena čak i američka viza je za mene nedostižni san.
Za povoljnu svotu, mogla bih da nađem nekog dobrog muža, po mogućstvu zaposlenog u državnoj službi, da bude fini da se slikamo redovno, dobijem zelenu kartu ili ekvivalent, položim sve što treba i postanem, na primer, Amerikanka srpskog porekla, kao Monika Seleš. Moja deca onda ne bi bila emigranti, i nikada ne bi snosili pečat jakog istočnoevropskog akcenta koji sve što bi u životu radili boji teretom ovog dela sveta. Možda bi bar oni imali za nijansu jednakije šanse da budu poznati muzičari, filozofi, umetnici, sportisti ili bi prosto mogli da otvore kafanu u kraju Džerzija, a da je ne nazovu Beograd. Neverovatno plemenita ideja.
Prvo, boli me dupe šta će da budu moja nerođena deca i koliko god želela da romantizujem njihove nezačete sudbine, uvek postoji šansa da budu masovne ubice, antisocijalni paraziti ili ne daj bože libertarijanci, kojih ću se duboko stideti. Drugo, prvo ja hoću da budem poznata muzičarka, filozofkinja, umetnica i tako to. Imam zaista velike planove sa sobom, i nekako u tim maštanjima, ne sviđa mi se biografska crtica u nekom tajnom dosijeu po kojoj sam se 2016. udala za izvesnog Džona Smita za tričavih petnaest hiljada raspoređenih u mesečne rate. Previše sam sujetna za to da bih nekom platila da me oženi zaista, ali razumem da ljudi koji planiraju civilne karijere koje ne uključuju dosijee u belosvetskim tajnim službama mogu sebi da dozvole ovaj mali, khm ispad. Osim toga, mislim da su ugovoreni brakovi uništili svaku romantiku u ovom surovom svetu. Ne bez žaljenja gledam one pedere kako svim srcem žele u bračnu zajednicu, potežući argumente prisustva voljene osobe na samrtnoj postelji dok jebeno pola Amerike stupa u svetu tajnu braka zbog desetak hiljada dolara. Msm stvarno, zar vam ništa nije sveto?
Za udaju, zapada u milioniti promil tako da se ne opterećujem da ću ga sresti. Ikada.
Neko normalan
Svi smo ponekad poželeli da nađemo dobrog muža, najboljeg muža na svetu, onakvog kakvog bi roditelji otkinuli, a sve drugarice crkle od zavisti. Ali ko je taj dobar muž? Dubokom i iscrpnom analizom, zaključila sam da je dobar muž odnosno taj dobar koji se sviđa svima neko ko na savršen način i bez vanrednog truda ispunjava dominantne društvene vrednosti. Da bi se sviđao svima, ili bar značajnoj većini on mora imati neke osnovne kvalitete sa spiska nije osuđivan, zaposlen i kreditno sposoban, ume da kaže dobardan i da vozi kola (kola su ključna za nedeljne posete roditeljima i odgajanje dece), takođe bitno je da zna da se obuče, da je fit ali u isto vreme i vrlo okretan, posvećen porodičnim ali i bračnim vrednostima, naravno u granicama dozvoljenog za mlađe od 18 godina. Bitno je da je imućan, ali ne previše, da je lep ali ne previše, da je dobar ali ne previše (da nije peder?) i tako u stilu ne previše, sve u svemu jedan dostojan predstavnik srednje klase u Srbiji.
Kada sam bar okvirno nacrtala skicu ovog po svemu normalnog kandidata u koji se uklapa veliki broj mladića koji žive i rade u svetu oko mene, dolazimo do sužavanja obruča. Ono što normalitet u Srbiji ali i svugde podrazumeva je neizgovorljivo, ali ipak prisutno. Budući dobar, odnosno savršeni muž “ne sme” biti Rom, Šiptar, Ustaša ili neka vrsta Kineza, crnca ili ostalih nestandardnih muževa, jer ako bi to bio, to bi u senku bacilo njegovu normalnost i uobičajenost, a okolo bi se šaputalo “Znaš da se udala za…, ali on skroz je okej”. Da stvari budu još zanimljivije, spisak poželjnih se svodi na jako mali broj država o kojima ne znamo puno, pa tako nisu okarakterisane kao nešto čudno, bizarno ili odbijajuće.
Pretpostavljam da su zemlje tradicionalno poznate po neutralnosti kao Švajcarska, Švedska i Kanada ovde dobro kotirane. Iako bi nosio do kraja života obeležje stranca, moram da vodim računa da mu se bar ne obraćaju rasističkim ili nacionalističkim šalama. Takođe, situacija nije bolje ni ako ima vidljiv telesni nedostatak, kožnu bolest ili nedajbože mentalni poremećaj, to se jednostavno ne smatra prihvatljivim. Ako imaš rak bubrega to prolazi jer se ne vidi, ali ako mucaš ili vučeš jednu nogu, možeš se izvući samo ako si bio u narodno oslobodilačkoj borbi. Normalnost je surova, i ima neka svoja pravila koja teško da mogu promeniti.
Neko ko ima para
Kao savremena žena, do relativno skoro nisam razmatrala brak iz koristi. Od detinjstva učena sam da se zgrozim na ideju sponzoruše, koja se prodaje za skup parfem i vikend u Rimu. A onda se desilo. Dok sam prala nepregledne sudove u jednom malom karipskom lokalu, meditirajući da skupim snagu do kraja sudova koji se nije nazirao, misli su mi odlutale na bajku. U toj bajci ja završavam pranje sudova, i brišem ruke o šorc, izlazim na cigaru i sok, i u tom trenutku se pojavljuje ON. Čovek mog života, parkira svoj lambordžini dijablo i umesto da sedne i naruči piće, on dolazi do mene, uzima me u naručje i kaže “Ti si žena mog života, nikada više nećeš morati da pereš sudove” i ja orgazmično vrisnem “Da! Udajem se za tebe!”
Da parafraziram Ivu Andrića, ono dugotrajno robovanje neoliberalnom kapitalizmu, toliko zbune i unakaze shvatanja jedne žene, oslabe moj ionako slab zdrav razum i izvitopere mi pravoverne sudove toliko da sa tries godina razmatram ideju sponzoruštva. Zaista tužno. Ali i nije. Više se ne opterećujem nebitnostima, kao što je na primer ideja da ću zbog toga biti manje vredna, ili da će me društvo prezreti i odbaciti jer sada znam da me udaja neće učiniti ni vrednijom ni manje vrednom nego što jesam, a da će me društvo prezreti i odbaciti to je tačno, ali za to će me boleti kurac dok se budem sunčala na plaži i slikala selfije zlatnim ajfon desetkom, paleći dolare iz obesti. Svi vole bogate više nego siromašne, uspešne više nego luzere, poznate više nego anonimuse, to je kao neki standard. Ako nekog zanima gde su šta rade poznate sponzoruše, eno neka pogleda po instagramima kako se pate zbog svojih “pogrešnih” izbora. One danas mogu mnogo toga više nego što su mogle, neke od njih upisuju prestižne fakultete, neke pišu knjige, neke kreiraju svoju liniju odeće, otvaraju firme, neke gaje decu, neke se samo sunčaju, uglavnom mislim da ih taj novac koji su dobili udajom nije upropastio. Rade šta hoće i uživaju, a to im je omogućio novac. Novac je okej.
Naravno, pošto se ja nisam prva setila ove brilijantne ideje da se udam za nekog ko ima para, ukoliko to poželim, ulazim u mukotrpnu i dugotrajnu trku za prsten. Svako ko misli da je to lako, eno neka proba da izađe na neki od gradskih splavova, gde se gomile divnih i flawless žena lome za pažnju nekolicine dobrostojećih muškaraca i još manje brutalno bogatih. Primetićete da ne koristim ogorčeno izraz bilmezi, debeli moroni ili slično, zamislimo da su to predivni apoloni savršenog torza koji govore pet stranih jezika i iz nekog razloga neverovatno vole i poštuju žene samo im je teško da se odluče kao Noletu ili princu Hariju.
Na svetskom nivou je još gore, jer zamislite koliko su bedne moje šanse da maznem vrhunskog sportistu, princa ili nekog Rotšild potomka, kada sam u trci sa devojkama plave krvi, učtivim apsolventkinjama prestižnih fakulteta, nečijim ćerkama, starletama i na koncu poznatim i afirmisanim glumicama, pevačicama, spisateljicama ili naučnicama. Brak je i za njih ugovor, zašto bi ga sklapali baš sa mnom. Obavezno mi se na pola te utrke smuči i proradi moja neuračunljiva sujeta urlajući “Ma zabole me da se ja lomim oko nekoga”, što je moram priznati dosta iracionalno u mojoj materijalnoj situaciji. Znam da bih trebalo da budem skrušenija, da pripazim na liniju i na izgovor u engleskom, završim doktorske i posetim manikirku, ali ne da mi se. Mada, dosta me opušta da sanjam o princu koji bi me voleo zbog onoga što jesam ( i kad se probudim, osećam se ispunjeno, kao da sam zaista zapalila milion dolara u kešu, nema veze što nije istina).
Neko ko nema para
Sećam se da je jednom Goga Sekulić u Velikom bratu izjavila nešto otprilike o tome kako joj je teško da zamisli da bude sa nekim ko zarađuje manje od nje, jer bi to na svakodnevnom nivou izazivalo puno problema. I donekle je u pravu, patrijarhat u kome živimo, podrazumeva patrijarhalnog muškarca koji osim toga što ima veći kurac i veći mozak, ima i više moći i novca. Svi oni koji nažalost nemaju više novca, teško će se odreći i svog izmaštanog velikog kurca i mozga, ma koliko to želeli (a i što bi želeli?!?). Tako da, ako nedajbože danas ja izaberem nekog manje solventnog muškarca, ozbiljno dolazi u opasnost da on i pored toga što mu je račun u banci mali, glumi nekog paterfamilijasa, prebrojava mi keš, utucava u mozak svojim egotripovima i ućutkuje me pred drugima. Mislim, to ne želim da trpim, ne želim da se osećam krivom što sam pametnija, bolja ili sposobnija i bogatija od nekog muškarca, niti da me obrni-okreni čekaju sudovi kad uđem u kuću. U patrijarhatu smo, i ako ću ja da perem sudove, a ti da si pametniji, kako god okreneš, Show me the money, jbg tako stoje stvari. Što kaže Tina Ivanović, kad nema ljubavi, dobra je i kompenzacija.
Neko ko me voli
Iako svi govore o sumraku svih vrednosti, i dalje postoji zapanjujuće mnogo žena koje smatraju da se treba udati za nekog ko te voli. Dakle, to znači da treba da izaberem jednog od ovih koji me već vole, i uzmem ga za muža, ne osvrćući se na to koliko ga baš tačno volim i nadasve ne upoređujući ga sa ostalima s kojima sam se karala do besvesti, zbog kojih sam plakala i naravno, nikako ga ne porediti sa onima koji su me ostavili u jeku ljubavi. E jbg, ja nisam ta.
Da bih se udala, meni je potrebna jedna velika masna ljubavna laž, koja me drži u stanju potpune opsednutosti, čak i ako će proći za deset dana.
Najbolje što ja mogu da poklonim svetu u slučaju udaje je gomila dece nastala iz potpuno izluđujuće ljubavi, sve i da taj muškarac nekad kasnije zauvek nestane iz mog života.
Neko koga JA volim
Uh, to je najteže nešto. Ako bih se manula zajebancije, kompenzacija, kalkulacija i ostalih racionalnih proračuna koji idu ponekad do čiste eugenike, ovo je tačka gde prestajem da se smejem i dobijam panični napad, suočena sa svojom najvećom fantazijom “BRAK IZ LJUBAVI” i svojim najvećim strahom – strahom od njenog ispunjenja.
Nedavno sam maštala, ne o tome šta bih mogla biti, već – za promenu, o tome šta sam mogla biti da sam ostala sa nekim od bivših momaka, da su me pitali da se udam za njih, da sam rekla da i da smo se otisnuli u bračne vode. U jednoj od priča ja sam inženjerka sa Banovog brda koja se prepodne dere na zaposlene, a popodne na dvoje dece maloletne dece. U drugoj sam vlasnica malog juice bara u glavnoj ulici koja vozi bicikl i amaterski se bavi grnčarijom. U trećoj sam privržena, ali nezaposlena supruga, koja trpi užasna iživljavanja na sve strane i treći put krišom abortira. I tako redom… mogla sam biti preduzetnica, naučnica, domaćica, aktivistkinja, i svi bi ti izbori delimično ili potpuno bili određeni mojim ljubavnim životom. Strah koji imam od braka, strah je od odrastanja, od života i smrti, od konačnog rešenja.
Obično kada sam u vezi, ma koliko da je lepo, počnem da sanjam isti san. Sanjam da spavamo, da sanjamo i da smo srećni, da se volimo i sanjam da smo se već venčali i da imamo decu. Sanjam jedan, tačno određeni dan u budućnosti. Napolju sviće, sunce sija i ptice cvrkuću, ja se budim, i ustajem iz našeg zajedničkog kreveta, dugo gledam našu neverovatno slatku decu i srećna sam što postoje, i posle tog poetičnog trenutka, odlazim da se umijem i spremim doručak pre nego što svi ustanu. I onda se desi. U kupatilu, samo na kratko se pogledam u oči, i znam da moram da odem. Zamišljam kako odlazim kroz prozor sa pumpe dok on toči gorivo, zamišljam kako odem na pijacu i više se nikad ne vratim, zamišljam kako odlazim kod drugarice, majke, u bolnicu, u smrt. Zamišljam kako ne mogu da osetim ljubav prema nekome sa kim živim, kako ne osećam da su moja deca moja, kako ne osećam ništa, kako mi je svejedno, i kako zbog toga mrzim i njih i sebe. I onda se probudim, dok on spava mirno, kao i u snu, odem u kupatilo i dugo gledam u sebe.
Iako ostavljam trag mogućnosti da sam ja psihički nestabilna osoba koja ima patološki problem sa vezivanjem, ovaj san je dosta uobičajen, da ne kažem arhetipski za žene. Jer upravo zbog onoga s početka, o braku kao legitimaciji da te je neko hteo, da si vredna i dostojna nečeg, žene se braka plaše često postfestum. Nedavno sam razgovarala sa jednom prijateljicom koja kaže kako je sanjala odvratne snove u kojima dobija neizlečivu bolest, iako je naizgled imala sve rečju “divnog muža, divan posao, divnu decu i divan pežo dvestašest, kad je izašao”. Nema tu nikakvog sujeverja, Frojd je davnih dana opisao snove kao zabranjene želje, neutažive konfliktne želje za bekstvom, osamostaljivanjem, promenom u kojima bez cenzure ubijamo sve koji nam se nađu na putu. Nekada i same sebe. Zato treba biti pametna, izabrati život, bolji život, što kažu bračni par Ljiljana i Siniša Pavić (okej, precizno Ljubiša Bačić) i onaj škot iz Trejnspotinga. A život traži bolje ljude.
I šta onda ostaje…
Mislim da ću se udati, kad prestanem da sanjam da bežim, kad u snu budem mogla da se pogledam u oči i kao budem znala zašto sam tu, bar otprilike, bar malo. Udaću se za nekog, boljeg čoveka ko je u stanju da razume da brak nije game over, da se mi rađamo i umiremo sami, da smo u najboljem slučaju samo privremeno zajedno. Što kaže jedna moja drugarica “čak i da se volite do kraja života, uvek će jedno prvo umreti“, jebiga. Kao i život, brak je sranje, ali istovremeno je sigurno i super. E ja bih volela nekog da razume tačno u kolikoj meri je sranje, a koliko može da bude super i sigurno uključuje i odlazak na sladoled u sred noći. Uopšte nije drama, mogu se udati iz bilo kog razloga za bilo koga, za druga, za Kanađanina, za civila, za princa, za nekog ko me voli ili nekog koga ja ludo volim. Drama oko udaje je onaj drugi deo, brak, život, i kako ću da spavam u toj nekoj bračnoj sobi, šta ću sanjati u velikom bračnom krevetu, ono što niko ne zna da kaže dok nije kasno. Valjda se zato zove sveta tajna.
To što sam feministkinja, i što sam turbofolk generacija koja je, ko što kaže Mimi Mercedes, materijalistička i u filozofiji i u životu, uz snove o bezbroj koktela na plaži, na izvestan način čak standardizuje kao politički zahtev moju iracionalnu potrebu za romantikom, u braku, ali i u životu. Tako, u tom braku kao i u životu, sve će se vrteti oko kreveta. To znamo još iz reklama sa telešopa, koliko je dobar krevet bitan. Ako bih mogla samo da spavam (dobro, čak i ja znam da se neću jebati večno), da se odmorim od sveta i da ne želim da odem u sred noći, krišom, kroz prozor i zauvek, zaista mi ne bi bilo bitno ko koga više voli, ko je od nas bogat, ko muškarac, a ko Kanađanin.
