Keli Dirkes iz Ohaja doživjela je neprijatnost kada joj je jedna žena u prodavnici dobacila da će razmaziti dijete, jer ga stalno nosi u rukama. Ponosna mama se samo nasmijala u lice ženi, pomazila svoju ćerkicu po glavi i nastavila dalje – jer samo ona zna istinu o tome kroz šta je sve beba u njenim rukama prošla kako bi se našla baš tu, u njenom naručju.
Sledeći put pre nego što vam padne na pamet da osudite bilo koju majku, setite se Keline poruke.
Nakon što se vratila iz prodavnice, ona je na Fejsbuku uputula otvoreno pismo ženi koja joj je dobacila, a koje je zapravo upućeno svima. I baš svako treba da ga pročita.
“Draga ženo iz prodavnice,
Čula sam sve to već ranije, da znaš. To da ću da “razmazim to dete”. Bila si ubeđena da ona nikad neće naučiti da bude samostalna. Nasmešila sam ti se, poljubila je u glavu i nastavila sa kupovinom.
A kad bi ti samo znala sve ono što ja znam.
Kad bi samo znala kako je ona prvih deset meseci svog život provela usamljena u sterilnom metalnom krevecu, bez ičega što bi moglo da joj pruži utehu izuzev sisanja sopstvenog prsta.
Kad bi samo znala kakav joj je bio izraz lica kada ju je žena iz doma za nezbrinutu decu prvi put dala meni u naručje, to je bio prvi put da ju je neko ljuljao u rukama – smenjivali su se izrazi totalnog mira i užasnog straha. Niko je pre toga nije držao u rukama i nije znala kako treba da reaguje.
Kad bi samo znala da je dugo ležala u svojoj kolevci nakon buđenja i nije plakala – jer, sve do sada, niko ne bi odgovorio na njen plač.
Kad bi samo znala da je anksioznost bila sastavni deo njenog dana, sa sve udaranjem glavice o ogradu kolevke i ljuljanjem tela kako bi se smirila. Sama je sebe tako uspavljivala.
Kad bi samo znala da je ova beba tako užasno “samostalna” – i da ćemo provesti minute, sate, dane, nedelje, mesece i godine pokušavajući da pređemo preko dela u njenom mozgu koj prosto vrišti “trauma”.
Kad bi samo znala sve ono što ja znam.
Kad bi samo znala da ta beba sada plače kad je spustimo,a ne kad je uzmemo u ruke.
Kad bi samo znala da ta beba sad “peva” svim glasom ujutru i nakon dremke, jer zna da će njen plač sada prizvati nekoga da dođe do njene kolevke i promeni joj pelenu.
Kad bi samo znala da sad tu bebu ljuljaju mama i tata pred spavanje, ne mora više sama da se ljulja.
Kad bi samo znala da smo svi plakali kad je ta beba prvi put zatražila nešto od nas.
Kad bi samo znala sve ono što ja znam.
“Razmaziću tu bebu” i to je najbitniji posao koji imam i velika privilegija. Nosiću je još malo, ili onoliko dugo koliko mi to dozvoli, jer ona tek uči da je na bezbednom. Da pripada negde. Da je voljena.
Eto, kad bi samo znala…”
